Dr Dinko Gruhonjić: Novinarstvo podrazumeva neku vrstu rizika

Dr Dinko Gruhonjić je docent na Filozofskom fakultetu u Novom Satu i dugogodišnji novinar. Dopisnik je Radija Dojče vele od 2000. godine, od 2015. uređuje Vojvođanski istraživačko analitički centar (VOICE), šef je dopisništva Novinske agencije BETA za Vojvodinu već deset godina, urednik internet portala autonomija.info. Godinama je bio i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine. Pisao je za veliki broj lokalnih i nacionalnih novina, časopisa i autor je velikog broja naučnih radova.
Iskustvo dr Dinka Gruhonjića kada je u pitanju govor mržnje u medijima bilo je dovoljan razlog da mu postavimo par pitanja. S obzirom da je i sam bio predmet govora mržnje koji je rezultovao i pretnjama smrću, njegova saznanja i stavovi na odličan način opisuju aktuelne probleme kojima se #mržnjebez bavi.

Bili ste meta pretnji, govora mržnje, i često je to bilo podržan od strane nekih medija. Kako stati na put tome?
Da, traju te pretnje intenzivno sad već više od jedne decenije. S jedne strane, ko se bavi novinarstvom i ima iluziju da nikome zbog toga neće smetati, taj je ili naivan ili nije novinar. Novinarstvo podrazumeva neku vrstu rizika, jer je reč o poslu koji je pred očima javnosti. Samim tim, i pretnje donekle predstavljaju rizik koji je uračunat u posao kojim se bavimo. S druge strane, međutim, duboko nije normalno da, ne samo meni već i nekim drugim kolegama, već više od 10 godina različite vrste bitangi prete smrću, čak i našim porodicama, a da država ne želi da ponudi jasan odgovor na to. A odgovor je jednostavan: onima koji prete smrću meni, mojoj deci, mojoj supruzi, mesto je pred sudom, pa neka sud kaže šta misli o tome. Ovako, tolerišući pretnje koje se upućuju novinarima, vlast šalje jasnu poruku da nema ništa protiv toga. Na taj način, oni ohrabruju one koji prete. Kada se tome doda i činjenica da nikada nisu razrešeni slučajevi ubistava novinara, kao i fizičkih napada i postavljanja bombi, možemo sa sigurnošću reći da su novinari u Srbiji zapravo lak plen za nasilnike raznih vrsta. To što se još uvek zadržavaju samo na verbalnim pretnjama, ne znači da koliko sutra neće preći sa reči na nedela. Jedino što mi možemo jeste da o svemu tome obavestimo javnost, koja je kakva-takva zaštita. Odnosno, kada obavestimo javnost, mi se ipak nadamo da nas neće progutati mrak. U mraku se različite vrste siledžija najbolje osećaju.

Stiče se utisak da sama profesija unutar sebe ne može da se izbori sa govorom mržnje, širenjem stereotipa i predrasuda. Da li mislite da je taj utisak ispravan?
Ako podrazumevate pod „profesijom“ tabloidne medije poput Informera ili Pinka, onda moram da vam kažem da to nisu moje kolege, pošto nemaju baš nikakve veze s novinarstvom. To su najobičniji propagandisti i huškači. S druge strane, svrha njihovog postojanja i jeste da unesu zabunu u javnost. Naime, građani takve medije poistovećuju sa novinarstvom pa se stvara slika da su svi mediji i svi novinari najobičniji lažovi. A ukoliko medije i novinare svedete na to, onda ste se – kao vlast – oslobodili „četvrtog stuba demokratije“, odnosno novinara kojima se veruje kada se kritički odnose prema društvenim devijacijama, koje su ovde više nego brojne. Zato je od ključne važnosti da neprestano radimo na medijskom opismenjavanju građana Srbije, jer samo tako će moći da odvoje istinsko novinarstvo od „alternativnih činjenica“, koje nisu samo naš, već su globalni problem ove orvelovštine u koju smo dospali.
Takođe, obratite pažnju i na neprestano unižavanje pravosuđa u Srbiji. To se takođe radi sistematski, jer je pravosuđe treća grana vlasti, ona grana koja bi svojom nepristrasnošću trebalo da nas čuva od terora pre svega izvršne vlasti. Obratite pažnju i na neprestano ponižavanje parlamenta od strane izvršne vlasti… Sve se to radi smišljeno i sve to je duboko antidemokratski. A mediji su samo jedan komadić te slagalice nasilja i zla.
Koliko Savet za štampu može da utiče da se praksa širenja mržnje, predrasuda i stereotipa zaustavi?
Može upravo onoliko koliko će se poštovati preporuke Saveta za štampu. A oni tabloidni mediji, bolje reći antimediji i antinovinari, naravno da neće poštovati nikakve etičke kodekse. Oni nisu tu zbog etike, oni su tu iz potpuno suprotnih razloga: da unište moral i da poruče da je sve dozvoljeno. A protiv takvih ne može da se bori Savet za štampu. Sve bi to mogla da sredi pravna država, kada bi postojala, što kroz reakcije tužilaštava po službenoj dužnosti na govor mržnje i na huškanje na sukobe, što kroz operativni rad policije, poreske uprave i drugih organa gonjenja, koji bi začas mogli da otkriju raznorazne vidove privrednog kriminala, neplaćanja poreza i sličnih, veoma ozbiljnih nedela, koja se mogu otkriti u poslovanju tih tabloidnih antimedija.

Dinko Gruhonjić (preuzeto sa www.mc.rs)

Dobro poznajete rad online medija, možete li razjasniti pitanje odgovornosti za govor mržnje u komentarima korisnika na medijskim sajtovima? Da li administratori namerno dozvoljavaju takvo ponašanje?
Govoreći iz ugla redakcije onlajn medija u čijem uređivanju učestvujem (Autonomija i VOICE), mogu da garantujem da nikada nismo namerno ostavili neki komentar koji je predstavljao govor mržnje. Tako nešto nam se moglo desiti jedino kao posledica činjenice da fizički nismo stigli da na vreme obrišemo neki „hejterski“ komentar. Sudska praksa svedoči o tome da se komentari posmatraju kao organski deo sajta, dakle mediji su odgovorni i za sadržaj komentara. Dešavale su se i dešavaju se tužbe protiv medija upravo zbog komentara. Nažalost, komentari su se uglavnom, i to ne samo kod nas, pretvorili u čisto nadgornjavanje u ispoljavanju mržnje, uvreda i frustracija. Zbog toga se, opet ne samo kod nas, vode rasprave da li nam uopšte trebaju komentari na sajtovima. Pojedini mediji su se već odlučili ili na ukidanje komentara ili na zadržavanje samo onih komentara koji imaju veze sa sadržajem ispod kojeg se nalaze ili mogu na suvisao način doprineti unapređenju tog sadržaja.
U svakom slučaju, komentarima moramo pristupati takođe sa dužnom novinarskom i uredničkom pažnjom. Često je problem u tome što mediji, naročito oni alternativni, nemaju dovoljno novca da plate dovoljan broj administratora. Ali, i u takvim situacijama se valja odlučiti da li želimo da zadržimo komentare, pa ako želimo, onda da vidimo koji nam tip moderacije najviše odgovara: da li predmoderacija, koja podrazumeva da svaki komentar pregledamo pre objavljivanja; da li postmoderacija, odnosno naknadno izbacivanje komentara sa uvredljivim sadržajima i govorom mržnje; ili kombinacija te dve vrste moderacije, koja podrazumeva izvesni stepen poverenja u stalne čitaoce-komentatore.
Nemam nikakve dokaze da postoje administratori u pojedinim medijima koji svesno i namerno dozvoljavaju širenje govora mržnje u komentarima. Nažalost, moram da priznam da me to ne bi iznenadilo, naročito kada su u pitanju tabloidni antimediji.
Zašto su online mediji u kojima nema govora mržnje, predrasuda i stereotipa svedeni na oaze kakve su autonomija.info, VOICE, Peščanik i sl?
Hvala na komplimentu, ali ima tih medija još, jer ovako kad nabrojite, izgleda prilično skromno i beznadežno, a nije baš tako. Poredeći nas sa tabloidnim mejnstrim antimedijima ili sa na primer besadržajnim televizijama sa nacionalnim frekvencijama, mi jesmo oaze. Mada, ako stvari postavimo u drugi rakurs, onda su i ti antimediji i ovi bezvezni mediji takođe oaze, ali mržnje i ispraznosti. Onda se opet vraćamo na pitanje kako građanima to objasniti. Pa tako što ćemo kontinuirano raditi i na našem i na njihovom medijskom obrazovanju i obrazovanju za medije. I, kada su u pitanju ovi alternativni onlajn mediji, definitivno moramo raditi na našem daljem objedinjavanju, koje je počelo kroz osnivanje Asocijacije onlajn medija, ali sam siguran da postoje još neki veoma efikasni mehanizmi da se međusobnmo osnažimo, a ne da svako za sebe ostane ostrvo, kojeg će – pre ili kasnije – progutati okean tabloidnosti i bezveznosti.
Šta neko ko je mlad može da uradi kada do njega stiže velika količina medijskog sadržaja puna stereotipa i predrasuda?
Siguran sam da se to ne odnosi samo na mlade. I mislim da sam na ovo pitanje već odgovorio, kroz delove u kojima sam govorio o medijskoj pismenosti, medijskom obrazovanju i obrazovanju za medije. Opet naglašavam: to je globalni problem za sve novinare i za sve misleće ljude, o kojem neprestano moramo govoriti.

Zahvaljujemo gospodinu Gruhonjiću na intervjuu i nadamo se da će on, njegovi saradnici i ljudi poput njih postati dominantni u medijima, a diskurs koji oni zagovaraju, suprotan govoru mržnje, opšte prihvaćen.

Categories: Vesti

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *