Tamara Skozza: Kršenja Kodeksa je sve češće, ali svako od nas može nešto da uradi

Tamara Skrozza je novinarka nedeljnika Vreme koja je svoju karijeru počela pre dvadeset godina. Već duže od deset godina Tamara je i trener etike u medijima u saradnji sa OEBS-om, i autorka kursa Etika u medijima. Razlog zbog koga smo zamolili Tamaru da nam odgovori na par pitanja je taj što se u svom radu direktno bavi pitanjima govora mržnje u medijima. Naime, ona je jedna od članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Ovo esnafsko telo formirala su novinarska udruženja u Srbiji kako bi uspostavili standarde u radu koji će važiti za sve i na neki način se samoregulisali. Osnov za rad Saveta za štampu je Kodeks novinara Srbije koji zabranjuje govor mržnje ili korišćenje stereotipa i predrasuda u radu medija.

Mislimo da nema bolje osobe od Tamare Skrozze da nam odgovori na pitanja kako Savet za štampu funkcioniše, koja je njegova uloga i realna moć, i na koji način se Savet u stvari bavi pitanjem govora mržnje u medijima.  Tamara je veoma aktivna članica Komisije za žalbe pa je i sama više puta pokretala tužbe protiv koleginica i kolega koji su u svom radu kršili norme Kodeksa novinara Srbije.

Tamarine tekstove između ostalog možete čitati i na sajtu cenzolovka.rs gde se često bavi ponašanjem i načinom rada medija.

Na koji način se Savet za štampu bavi govorom mržnje?

Tamara Skrozza (privatna arhiva)

Savet za štampu, tačnije Komisija za žalbe koja radi u okviru ovog tela, odlučuje o žalbama na priloge u štampanim medijima, koje upućuju građani, nevladine organizacije, državne institucije, kompanije ili sami članovi-članice Komisije. Odluke se donose samo i isključivo na osnovu Kodeksa novinara Srbije – mi smo samoregulatorno telo i u svom radu se zbog toga ne oslanjamo ni na zakone, ni na bilo koju drugu regulativu, izuzev dokumenta koji su potpisala novinarska udruženja.

Kodeks novinara Srbije ima dve tačke koje se odnose na diskriminaciju, a govor mržnje se pominje u samo jednoj od njih. Kada imamo žalbu koja se odnosi na ove dve tačke, ona obično završava odlukom da je sadržaj bio ili nije bio diskriminatoran, a vrlo retko „zalazimo“ u domen govora mržnje – pre svega zato što smo u svega nekoliko slučajeva imali tekstove koji su zaista mogli da se podvedu pod tu kategoriju. Iako tačka 1 Poglavlja IV Kodeksa eksplicitno pominje govor mržnje, pa se samim tim on pominje i u našim odlukama koje se tiču kršenja te tačke, nije svaka diskriminacija istovremeno i govor mržnje. Govorom mržnje smatramo one medijske sadržaje kojima se neko lice ili grupa ljudi dovode u direktnu opasnost, kojima im se ugrožava fizička bezbednost.

Jedan od takvih primera je, recimo, ovaj.

Savet za štampu je izradio Smernice za primenu Kodeksa novinara Srbije u online okruženju. Koliko ga mediji primenjuju?

Statistika tog tipa ne postoji i vrlo bi je teško bilo napraviti. Svakodnevnica, međutim, potvrđuje da ovaj Kodeks poštuju mediji koji su i pre njega vodili računa o profesionalnim standardima i etičkim principima.

U radu Saveta za štampu taj se Kodeks već redovno primenjuje i pomaže nam u donošenju odluka, jer onlajn sfera predstavlja veliki izazov kako za medijsku scenu uopšte, tako i za etičku analizu.

Kodeks kaže da novinari, kao i svi drugi, smeju da imaju predrasude, ali ne smeju da ih šire kroz svoj rad. Kako to izgleda u praksi?

To praktično izgleda tako da je svakom prosečnom čitaocu jasno da ovaj ili onaj novinar ne voli Hrvate, Albance, Rome, gejeve, žene, osobe sa invaliditetom ili pak sve te grupe zajedno. A to je nešto što je nedopustivo. U medijima jednostavno ne sme da se vidi „ljubav“ ili „mržnja“ bazirana na nečijoj etničkoj pripadnosti, polu, rodu, ideološkom ili verskom uverenju, seksualnoj orijentaciji. Takvi „ljubav“ i „mržnja“ pripadaju sferi privatnog života novinara i nemaju šta da traže u medijima, u javnosti.

U svoja četiri zida, ja svakog muškarca mogu da smatram budalom, svakog Hrvata ustašom, svakog Albanca Šiptarom, svakog Roma Ciganinom, svakog geja bolesnikom,…ali to je nešto što je moje, lično i privatno (mada bih, da tako mislim, ja lično odmah otišla na lečenje). Medij nije mesto za iskazivanje ličnih frustracija. A pravo na slobodu govora završava onog trenutka kada se na bilo koji način ugrozi sloboda drugog čoveka.

Koliko je često kršenje Kodeksa zbog govora mržnje, korišćenja stereotipa i predrasuda?

Iako Savet za štampu već treću godinu zaredom prati kompletna izdanja osam nacionalnih dnevnih listova i beleži primere kršenja Kodeksa, nismo se do sada posebno bavili brojem kršenja tačaka koje se tiču diskriminacije. Međutim, već i površan pogled na tabele iz ove i prethodne godine upućuje na zaključak da je takvih primera sve više – dok tokom 2015. gotovo da nismo imali kršenja tih tačaka (u poređenju s nekim drugim ogrešenjima o profesionalnu etiku), tokom 2016. i marta i aprila 2017. kada smo počeli monitoring za ovu godinu, širenje stereotipa i predrasuda, kao i potpirivanje međunacionalne netrpeljivosti imamo gotovo svakodnevno. Posebno se to odnosi na stereotipe o Albancima i Hrvatima, dok su Romi u poslednje vreme „pali u drugi plan“.

Kako da utičemo na zaustavljanje širenja mržnje, predrasuda i stereotipa u online okruženju?

Da postoji recept za to, verovatno ne bismo morali ni da vodimo ovaj razgovor 🙂

Mržnja mora da se suzbija razumevanjem, a ne isključivošću. Objašnjavanjem uzroka i posledica, a ne sukobom. Ljude oko sebe jednostavno moramo da obavestimo da nismo svi isti, da niko nikog ne treba i ne sme da ugrožava, da pod ovim nebom ima mesta za sve nas i da nečija različitost nije razlog da tu osobu u startu diskvalifikujemo. Jasno mi je da to sve zvuči malo poetski, ali borba protiv mržnje, predrasuda i steretotipa je izuzetno dugotrajan proces koji nikad nije u potpunosti pozitivan, a koji pritom podrazumeva i podršku obrazovnog sistema, pa i države i društva uopšte.

Šta svako od nas može da uradi kada vidi govor mržnje u nekim novinama ili na portalu?

Da utvrdi ima li osnovu da se žali Savetu za štampu (jer nemaju svi pravo na žalbu). Ako ne može da se žali, da sugeriše onima koji mogu.

Ako je direktno, lično pogođen, svako od nas može i da tuži medij o kojem je reč.

Osim toga, svako od nas može da u komentarima na neki medijski sadržaj reaguje na govor mržnje. Može da prokomentariše tu stvar na svom FB profilu ili Tviteru, da o tome obavesti svoje neposredno okruženje. Tako se „glas“ brže i lakše širi, a u toj dugotrajnoj borbi osvaja se korak po korak.

Categories: Vesti

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *